NEOBJAVLJENI INTERVJU

Intervju je dat novinarki Tamari Nikčević, tačno pre godinu dana, 09.12.2014. Nije objavljen. Zašto? Pa recimo, hajde da tako kažem, glodur (na čiju inicijativu je rađen intervju) i ja se nismo razumele. To je najblaže što mogu da kažem. Novinarka i ja smo se odlično razumele. Pošto je ovaj tekst neobjavljen, kasnije sam na neka slična pitanja odgovarala drugim novinarima. Ali volim ovo Tamarino pitanje “o Rojtersu”. Eto, neka ostane bar ovde zabeleženo. Danas smo svedoci toga da se možda približava dan kada “Zaustavite Rojters!” ponovo može postati najveća greška. Zato postavljam ovaj intervju, uz pozdrav svim hrabrim novinarima.

Vidjela sam da ste jednom napisali kako vas je “lako navesti na raspravu o politici”. Zašto? Kako to da je politika generacijama rođenim početkom sedamdesetih godina XX vijeka postala gotovo – “sudbina”?

  • Valjda zato što se sećamo i Tita i sleta; zato što pamtimo Jugoslaviju, a verovatno niko od nas nije živeo u više država. Meni je ovo valjda četvrta država u kojoj živim: SFRJ, SRJ, SCG, SR… jesam li neku zaboravila? Zatim, zato što smo više vremena proveli na raznoraznim demonstracijama nego na putovanjima; zato što smo imali veliku nadu da sve to ima smisla i potom smo se jako razočarali svime što je usledilo. Mi koji smo odlučili da ostanemo ovde, naročito mi koji smo mogli i nekuda otići, ne znamo da li smo više ljuti na sebe ili na druge. Jer mi smo ta generacija koja je možda najviše osetila posledice uvođenja demokratije, a potom i ubijanja te demokratije.

Po vašem mišljenju, šta danas znači biti – angažovani umjetnik? Da li se tako osjećate?

  • Ne osećam se ni kao umetnik, a kamoli kao angažovani umetnik. Ali se prilično često osećam kao razumna osoba, koja primećuje ljudske ili društvene probleme. Pošto ponekad imam priliku da nešto o tome progovorim, odnosno da me drugi čuju (mada sada gotovo samo na društvenim mrežama), smatram da je to moja dužnost. Bilo da je to kroz moj rad ili kroz moje privatne profile. Nema od toga velike vajde, ali računam: ako stalno idete, nekuda ćete stići. Ili ako stalno govorite, valjda će vas ipak neko čuti.

Može li se vaš fim Sestre definisati kao angažovani film?

  • Recimo da može, jer je jedan od ciljeva bio podizanje svesti u najširoj javnosti o aktuelnom društvenom problemu, prisutnom ne samo u Srbiji nego u celom svetu. Trgovina ljudima, pod kojom većina podrazumeva samo trgovinu decom i ženama (radi seksualne eksploatacije), mnogo je širi problem. To je jedan od najvećih oblika organizovanog kriminala u svetu i mene sada, nakon nekoliko godina bavljenja tom tematikom, najviše zanima trgovina ljudima radi radne eksploatacije. Ona je sve prisutnija. Mi pamtimo iz istorije “doba afričkog ropstva” a sada se to ropstvo dešava širom sveta, u mnogo većim razmerama. A kao svi govorimo o nekoj slobodi i demokratiji. Doba u kom živimo vrvi od licemerstva i opšte hipokrizije. I od neslobode.

Zato ste odlučili da nastavite da se bavite temom organizovanog kriminala? Novi film koji upravo završavate zove se “Gram. Kilogram. Tona”. O čemu se radi?

  • To je dokumentarni film sa neophodnim igranim elementima, uz pažljivo biran arhivski materijal, koji je nastao uz finansijsku pomoć Evropske unije, u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji”. Tema jeste organizovani kriminal, ali ovog puta bavimo se trgovinom narkoticima na našim prostorima. U fokusu priče su nam maloletnici koji su, zbog manjih zakonskih kazni, često regrutovani u ovaj “unosan biznis”. Ali ne samo zbog toga. Celo naše društvo izgubilo je sistem vrednosti, mediji tome doprinose više nego ikad, a deca već dugo imaju pogrešne uzore. Zatim, droga nije bila nikad dostupnija i nikad jeftinija. Dakle, to je i bolna priča o raspadu zemlje, urušavanju srednje klase, morala, svega što je ovaj narod zadesilo u tranziciji koja još uvek traje. Imamo zanimljve sagovornike, rad na dokumentarnom filmu nosi naročitu vrstu potresnosti, verujem da će i gledaocima biti uzbudljivo kao što je i nama koji ga stvaramo. Reditelj filma je Janko Baljak. Prvi put radimo zajedno, mislim da je to na obostrano zadovoljstvo. 

“Četvrtu sezonu Otvorenih vrata gledaćete, a možda i nećete”, poručili ste gledaocima u novembru ove godine. Zašto ipak nismo gledali, možete li da objasnite?

  • Ne umem da objasnim. To je kao neki Kafkin Proces. Ili nekakva groteska. Mene je sramota da govorim o cenzuri Otvorenih Vrata, ne mogu ni da pokušam ozbiljno da komentarišem “subverzivnost” ove serije. Naravno da smo se, kao i devedesetih, kritički ili bolje reći na naš način doticali različitih društvenih pojava i fenomena. Naravno da su se razni mogli osetiti prozvanim, što uopšte nije primarna ideja naše serije. Ali mi ne možemo pobeći od nas, niti mislimo da je to nešto posebno. To je možda samo jedan od programa koji nisu sasvim besmisleni i glupi. Ali mislim da novu sezonu serije nismo gledali ove jeseni kada je planirana, iz nekoliko razloga i oni imaju najmanje veze sa Otvorenim Vratima. Na TV Prva Grand je postao glavni program. Na ostalim televizijama “Grand” je već bio glavni program. Ostali razlozi više imaju veze sa mnom. Stvari su počele da se menjaju krajem avgusta kada je ambiciozan momak po imenu Ištvan Kaić sačinio onaj famozni spisak “nepodobnih” ljudi koji loše žele svojoj zemlji, na naše zaprepašćenje to je objavio “Danas”. Na spisku su se našle Olja Bećković, Suzana Trninić, Tatjana Mandić Rigonat, kojima je autor posvetio posebnu pažnju, ali i nekolicina drugih javnih ličnosti koje u svojim tvitovima ponekad kritikuju vlast. Među njima se nekim slučajem našlo i moje ime. Radi izbegavanja svake sumnje, o meni se može misliti i reći šta god, ali da “na tviteru pokazujem najgori deo svoje ličnosti” ipak ne biva. Pre svega ja ne kritikujem vlast, nego postupke vlasti. I opozicije. I bilo koga. Kritikujem ono što bi, po mom mišljenju svako kome je stalo do ove zemlje trebalo da kritikuje. To su bahatosti razne vrste; velike neistine i krupna lažna obećanja; naročito tabloidizacija medija i drušva u celini; to su lažni doktorati i štaviše – lažne diplome zbog kojih sada ne osporavaju ni te lažne doktorate. I tako je ta groteska krenula, istovremeno sa nekim drugim programima, Utisak Nedelje je nestao… a mogla sam da Vam dam i kraći odgovor: zato što su Otvorena Vrata bila najlošija serija koju ste gledali u protekle dve godine ili u proteklih 20 godina. Da li biste verovali? I mirna Bačka.

Kako to da skidanje sa programa pojedinih “nepodobnih” serija ili informativnih emisija uglavnom ne izaziva veće potrese u javnosti? Zašto su ljudi postali tako apatični? Istovremeno, imate li utisak da su objašnjenja i saopštenja vlasnika i menadžera tih televizija data ovim povodom sve neuvjerljivija, dosadnija i – gluplja?

  • Ne želim da komentarišem saopštenja vlasnika, menadžera i onih koji kroje medijsku politiku Srbije. Te će komentare oni tek čuti kad prođe vreme za to. Kako mislite ne izaziva potrese u javnosti? U kojoj javnosti? Ta je javnost sada prilično ograničena u Srbiji. Pre svega, stalo mi je da Vaši čitaoci razumeju: pojavom kabla i interneta ne umanjuje se značaj mejnstrim medija. U većinskoj Srbiji mejnstrim mediji još uvek su glavno sredstvo informisanja i kontakta sa bilo kakvom kulturom. Zato je njihova važnost još veća. U gradovima i selima gde ne postoje ni bioskopi, gde pozorišta retko gostuju, gde ne postoji nikakav oblik kulturnog života – mediji su sve. Utoliko je odgovornost države veća što je dozvolila da se transformacija RTS u Javni servis ne završi na vreme i još gore: da sve komercijalne televizije sa nacionalnim frekvencijama postanu iste, sa gotovo istim koncepcijskim programom, uz nepostojeću programsku raznolikost. Pluralizam medija u Srbiji ne postoji. To je odgovornost i Evrope, kojoj je tobože stalo da postanemo “civilizovani”. Ako država dozvoli, a dozvolila je, da jedino merilo bude rejting (uzgred vrlo sumnjiv jer je monopol jedne agencije koja ga meri) onda ne znam zašto se svi kolektivno ne poskidamo goli, uključujući i političare – gledanost je zagarantovana. Pod opravdanjem nečega što je “gledanije” i što “tržište traži” možete svaki program skinuti sa programa kad vam je volja. A reč je o jednoj licemernoj i dramatičnoj laži: jer ne postoji “potreba tržišta”, već se ta potreba neguje i stvara. Razumete? Stvara se lažna potreba jer bombarduju ovaj nesrećni narod kroz televiziju i kroz štampane medije (kakav je to tek užas!) informacijama koje ih vezuju za programe koje potom gledaju. Nameću potrebu tržišta za banalnostima svake vrste, daju im “hleba i igara” samo da ne bi razvijali ćelije za razmišljanje. To nije nikakva potreba naroda, to je uništavanje ovog naroda. Čitavih generacija! Mislim da se ta stvar u ovoj zemlji može rešiti jedino minimalnim obaveznim kvotama za programe određenih žanrova. I da raznolikost programa nije samo obaveza Javnog servisa, već svih televizija sa nacionalnim frekvencijama. 

B7N8lwNCQAM6yRE.jpg-large

Turbo medij – ovu epizodu nećete gledati”, napisali ste tim povodom. Šta je to “turbo medij”?

  • Turbo medij je Cakanina instalacija koju je napravila kada joj je nekom greškom, a znamo da su u Otvorenim Vratima apsurdi mogućni, stiglo pismo iz 1994. godine u kom je tadašnji Predsednik Republike, dakle Slobodan Milošević, obaveštava da je sledeća 1995. – godina kulture, da je dobila državno priznanje i da s tim u vezi priloži delo po svom izboru, za izložbu. Cakana, poneta svojom sujetom zbog državnog priznanja na trenutak zaboravlja da je 2014. ali duh devedesetih se ušunjava u kuću i kod ostalih ukućana. Mi smo snimili dve epizode kao nekakav omaž devedesetim, odnosno nama, jer serija je nastala 1994/95. Epizode se zovu “Napred u devedesete” i “Turbo medij”. U njima vidimo i sve nas mlađe 20 godina. Da sve nas, jer isti su ljudi na političkoj sceni od pre 20 godina. Osim nekoliko pokojnika, od kojih u Cakaninoj instalaciji vidimo i Miloševića, Ćosića i Đinđića.

Pored “turbo medija”, da li je i kultura postala “turbo”? (U jednom intervjuu govorili ste o “estradizaciji kulture”… ) Po vašem sudu, kako je do toga došlo?

  • Neko je rekao da je sve otišlo dođavola kada su rokeri otkrili Vladiku Nikolaja a folkeri kokain. 

Ne mislite li da umjetnici veoma često doprinose estradizaciji kulture?

  • Apsolutno. Jedino što mogu je da se trudim da budem daleko od toga.

Šta je autocenzura: zamjena za kukavičluk? Alibi? Kako vi na to gledate? Najzad, može li se u XXI vijeku, uprkos ogromnim naporima koji se u tom pravcu ulažu, “zaustaviti Rojters”, kako se to govorilo u vrijeme socijalizma?

  • Smejem se jer sam tada, kada je jedan državni funkcioner navodno vikao “zaustavite Rojters”, živela na Kosovu u Gnjilanu, gde je moja pokojna baka bila direktor bolnice. Nema ničeg smešnog u tim događajima 1981. godine, koje pamtim kao dete… ali se smejem jer je ona to “zaustavite Rojters” ponekad kasnije citirala. Ne mislim da je autocenzura zamena za kukavičluk. To je, pre svega, dramatičan strah za egzistenciju. Ljudi se pitaju kako ova pojava nije postojala devedesetih u tolikoj meri. Odgovor je lak: stigao je kapitalizam, a sa njim i krediti. Ljudi ne znaju kako da prehrane porodice i plate kredite koje devedesetih nisu imali. Tada su bili ono što jesu, jer nisu mogli da izgube mnogo. S druge strane, isti ti ljudi za koje imam mnogo više razumevanja nego što bi možda trebalo, sve duže i duže neće znati kako da poboljšaju egzistenciju i omoguće svojoj deci bolju zemlju za život – dokle god budu tako razmišljali. Jer autocenzura ne postoji bez cenzure, to nikako ne mogu biti odvojene stvari. Cenzura prethodi autocenzuri. A ako građani nemaju istinsku slobodu informisanja za sticanje stavova, koji se ne stiču samo kroz vesti već i kroz raznolikost programskih sadržaja, u budućnosti neće moći da donose ispravne, nezavisne odluke o svim društvenim i ličnim pitanjima. Možda je to i cilj ovakve medijske politike. Tako da je to opasna stvar, možda najopasnija koja nam se dešava, dugoročno gledano. Mislim da se “Rojters” može zaustaviti – pa svedoci smo toga danas – ali vam se “Rojters” može i obiti o glavu.

Kao glumica i producent, u kojoj kulturi želite da stvarate: takozvanoj nacionalnoj ili vam je bliži koncept “jedinstvenog jugoslovenskog kuturnog prostora”?

  • To je prirodno jedan kulturni i jezički prostor, nasilno razdvojen. I ubrzo će se još više spojiti. Tržište će nas, ako ništa drugo, na to naterati. Male smo mi zemlje. Ako želimo da stvaramo kvalitetne programe i autore, ako želimo da se razvijamo, moraćemo da računamo jedni na druge. Što naravno ni na koji način ne znači da svako ne treba da neguje svoju nacionalnu kulturu.

Kakav je vaš odnos prema SFRJ? Kako ste tu zemlju zapamtili? Šta vam je prva asocijacija?

  • Prva asocijacija mi je da nisam dobila Pionirsku maramu, jer sam bila bolesna. Tako da nikada nisam polagala Pionirsku zakletvu, patila sam zbog toga kao dete. Moji roditelji nisu želeli da pišu posebnu molbu da mi se to naknadno omogući. Oni nikada nisu bili u Partiji. Ni u jednoj. Možda sam zato i zapamtila tu zemlju kao veliku i lepu. Nisam veliki jugonostalgičar ali sam zasuzila kad mi je jedan prijatelj za 40. rođendan poklonio Pionirsku maramu, kapu i tekst zakletve, sa sve mojim imenom. Tako da sam konačno postala Pionir.

Kako je u tom nekada jedinstvenom jugoslovenskom kuturnom prostoru “funkcionisao” film Bobana Skerlića Top je bio vreo, u kome ste imali veoma zapaženu ulogu?

  • Izuzetno dobro, svi glumci i autori iz cele stare Jugoslavije funkcionisali su sjajno. Divno vreme smo proveli zajedno i lepo smo radili. Mislim da smo napravili i dobar film, koji govori o ljudskosti. Jedini kulturni prostor koji to nije zvanično razumeo je, nažalost, upravo Sarajevo. Ipak, obični ljudi su na film čak i tamo reagovali odlično. I tačno.

Možete li reći nekoliko riječi o ulozi u pomenutom filmu? Kakva je Munevera, kako ste je doživjeli? Gdje je nestala, kako se izgubila ona elementarna ljudskost da pomažemo onima koji su u nevolji, ma koje vjere ili nacije bili?

  • Ne mislim da se izgubila. Dokaz je velika, zbilja ogromna angažovanost građana, kada su se desile velike nesreće izazvane poplavama prošlog proleća. Ali izgleda da je potrebno da se desi neka prirodna katastrofa da bi se ta velika i masovna ljudskost videla. Mislim da ima dobrih ljudi, da ima mnogo Munevera među nama. Ili ako nema, ja svakako želim da verujem u to.

Ove su godine Otvorena vrata obilježila dvije decenije od početka emitovanja. Osim što danas Srbija nije u ratu (doduše, Slobodan Milošević je, sjećate se, tvrdio da nije bila ni te 1994.), šta se sve od tada promijenilo? U kakvoj državi smo živjeli devedesetih, u kakvoj živimo danas? Pitam zbog toga što se poslednjih mjeseci iz opozicionih krugova – ako takvi više uopšte postoje – često može čuti kako se Srbija “vratila u devedesete”. Kakav vam je utisak: je li se Srbija zaista vratila u devedesete? Zašto?

  • Mislim da u mnogim aspektima nije ovako bilo ni devedesetih, da je sada gore. Jer, nakalemilo se. Ali ne mislim da je za to kriva samo sadašnja vlast, krive su i sve prethodne, krivi smo svi mi što smo pristali na sve prevare i sva poniženja i na sve spinove. Demokrate su dokazale da je ipak mogućno da neko bude gori. Međutim, sadašnji premijer je svakako kriv što je odabrao većinu nestručnih ljudi oko sebe, koji ga guraju u propast. A mogao da je da odabere koga je želeo. Sa tolikom većinom – mogao je zaista najbolje! A nije. Zato ne verujem ništa. Jer ako ste takva vrsta “kontrol frika”, da birate loše da biste ih držali pod kontrolom, da biste imali apsolutnu vlast – to neće izaći na dobro.

Dogodi li vam se nekada da pomislite ono što pomisli jedan broj mislećih ljudi, intelektualaca i umjetnika koji su imali sreću da žive i rade na Balkanu, i to u takozvanim interesantnim vremenima: to što radim nema nikakvog smisla? Kako se pametan čovjek bori sa takvim mislima i osjećanjima?

  • Mora da postoji nekakav smisao u celom ovom besmislu. Ne znam kako se drugi ljudi brane. Ja sam pronašla način kako da se malo odbranim. Otišla sam u nauku. Već sam druga godina doktorskih naučnih studija, na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu, upravo iz oblasti medija i kulture. Dobro se osećam dok bežim u knjige. Ne znam u šta bih drugo mogla da pobegnem.

Svako ponekad priča sa sobom, Lenarde. 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: