Maljević za Al Jazeera Balkans: Atmosfera u Srbiji je poligon za ludilo

Intervju je dat 05.12.2015. novinarki Bojani Femić za Al Jazeera Balkans                              foto: Zoran Lončarević

Glumica Bojana Maljević govori o aktuelnim političkim temama, klimi u društvu, situaciji u medijima, ali i pojedinim ulogama i profesionalnim bavljenjem temama organizovanog kriminala.

bojana_maljevic_foto_zoran_loncarevic_main 

Iako je pre tačno 25 godina zakoračila na scenu, i od tada je izgradila zapaženu karijeru, glumica i producent Bojana Maljević se u poslednje vreme pominje u drugačijem kontekstu. Čini se da posebno žulja vlast u Srbiji, pre svega zbog stavova koje iznosi na društvenoj mreži Tviter. Upravo u vreme kada je dogovaran razgovor za Al Jazeeru Balkans, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je u jednom intervjuu izjavio da „najveću opoziciju u Srbiji danas glume jedna šminkerka i jedna glumica, kao i poneki propali skriboman“.

Iako Vas nije pominjao poimence, ljudi su Vas prepoznali u njegovim rečima…

  • Nije me bilo teško prepoznati, ne zbog mog značaja ili jedinstvenosti, već najpre zbog toga što je premijer Srbije, ne tako davno, takođe pomenuo moje prezime u jednoj tv emisiji. Međutim, ministar nije imao hrabrosti da izgovori na koju tačno glumicu misli. Ako je jedna, onda je konkretna osoba. Da je rekao moje ime, odgovorila bih mu. Ali to što nije izgovorio moje ime, neće biti razlog da ne kažem nekoliko reči o tome. Ne njemu, nego Vama. Dakle čitaocima, građanima. Jer to šta rade premijer, poneki ministri i vlasnici pojedinih medija – to je opasno ubrizgavanje otrova u javnost. Atmosfera u Srbiji već dugo liči na nekakav poligon za ludilo, lišeno svakog razuma.

Da li glumite opoziciju? Kako se osećate kada pročitate ovakvu tvrdnju?

  • Radi izbegavanja svake sumnje: nemam nikakve veze ni sa jednom političkom strankom, nikada nisam bila politički angažovana, niti imam takvu nameru. Bilo je ponuda raznih, sve sam odbila. Znači, ja samo iznosim moja razmišljanja, stavove i osećanja o događajima, ljudima, fenomenima, bezobrazlucima… koji nas okružuju. To najčešće ili skoro jedino činim na društvenoj mreži Tviter. Sad bi me ispravili moji prijatelji i rekli bi da to nije tačno i da to činim i kroz svoj rad. Pa naravno, ali to se valjda pozdrazumeva. Dakle, samo ponekad dam po koji intervju. Šta hoću da kažem? Ja praktično ne radim ništa, van mog posla i moje dece. A pogotovo ne radim ništa što ovih dana vlast dovodi pod pojam „destabilizacija države”. Naprotiv, činim sve šta je u mojoj moći da se država stabilizuje. Ili da se, makar, stabilizuju ljudi i ohrabre da kažu šta misle i kakve probleme imaju. Neka se ohrabre novinari da počnu da postavljaju pitanja, jer kako ćemo doći do stabilnih institucija? Mislim da treba govoriti, da pasivnost ne doprinosi ničemu. Uprkos tome što u cilju zastrašivanja i ućutkivanja, vlast i mediji kojima upravljaju, čine grozne stvari.

Ali hajde da se vratimo na reči ministra Stefanovića.

  • Kada te reči izgovori ministar policije, ali obratite pažnju: u kontekstu celog intervjua u kom govori o opasnostima po premijera i državnom udaru – te reči vas obeležavaju, čine vas „legitimnim protivnikom” i onda bilo ko sa malo pameti i mnogo snage može da skoči na vas. Razumete li opasnost ministrovih reči, kad za nekoga kaže da iznosi „monstruozne laži protiv svoje zemlje”? Molim jednu takvu laž koju sam iznela, ikada, ne mora čak ni monstruozna da bude. Između ostalog njegove reči su nedolične, nipodaštavajuće, pokušaj su degradacije ljudi, profesija, ali i samog „delovanja”. Jer nije on rekao da su neki ljudi, koji se ne bave politikom, veća opozicija od opozicije – to bih prihvatila kao mišljenje koje nije uvredljivo, uz uslovnost da je iskazano van konteksta ljudi koji rade premijeru o glavi. Ali on je, naprotiv, rekao „glume opoziciju”. Pa šta to znači? Da smo ništavni ili neiskreni? Da smo u stvari pozicija ali glumimo opoziciju jer zavaravamo javnost? Šta tačno? Ministar je obeležio nekoliko ljudi kao mete ali to nije prvi put. To rade stalno i to nije slučajno. I to je veoma ozbiljna stvar. Osim toga obmanjivao je javnost, stavljajući sve u isti koš. Recimo, ja sam za vreme poplava isticala da je strašno dizati paniku i objavljivati naslovne strane tipa „Mrtva tela plutaju Obrenovcem”. To su mnoge novine objavljivale. Apelovala sam da to ne rade! I onda na informativnom razgovoru završe neke osobe koje su to prenosile na društvenim mrežava, a ne ti mediji. Pa to je farsa. I još ministar pominje i „jednu glumicu” u tom kontekstu – a ja radila sasvim suprotno od onoga šta on tamo zamera. Pa dajte malo ozbiljnosti i preciznosti, doktore.

Da li je on ipak u pravu kada kaže da Srbija nema opoziciju?

  • Ne razumem zašto se ministar policije bavi nečim što ne postoji. To je ili spontana srdžba ili neurotični očaj što nešto, ipak, postoji. Trebalo bi da se bavi svim strašnim nerešenim slučajevima, da ne nabrajam, toliko ih je da je narodu muka. Zapravo, ne bi trebalo da se bavi ničim, imajući u vidu da je plagirao doktorat. Opozicija u Srbiji jeste slaba, ali istine radi ni sadašnja vlast dok je bila opozicija nije bila jaka. Samo je bilo jako razočarenje u tadašnju vlast. Stoga se ne bih iznenadila da ih zadesi ista sudbina na izborima. Mada, imajući u vidu da je u Srbiji u međuvremenu nastala velika strahovlada, izgleda da nam ne gine još jedan mandat ovih većinom nekompetentnih ljudi. Ako tako bude, ministar Stefanović bi trebalo što pre da shvati da policija ne bi trebalo da bude nešto što uliva strah, već nešto što može da se suprotstavi onome šta izaziva strah. Hoću reći: konferencija za medije sa naoružanim specijalcima bila je i jeziva i smešna. A premijer Vučić bi trebalo da razume da je NATO bombardovanje Srbije završeno 1999. godine i da on nije više ministar informisanja u vanrednoj situaciji, koji kontroliše apsolutno svaku vest, svaki prilog, svaki komentar o sopstvenom ili radu cele Vlade. Ma šta o tome mislila opozicija ili „jedna glumica, jedna šminkerka i propali skribomani” ili, zlu ne trebalo, neki novinar. Ali da li primećujete koliko ja govorim o ovome? Pa to je naš pad – upravo to – taj znak njihovog prisustva u nama. Naša tragedija nije u tome što premijer ima monologe, već što ih javno izgovara i što ih mi slušamo.

Kako ste proveli „državni udar“? Jeste li pratili ono što se tih dana dešavalo, pogotovo na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencom?

  • Naravno da jesam. To je dosadašnji „vrh dna” u Srbiji. Sve ukazuje da dna zapravo nema i da nas ne sme iznenaditi još neka gora akcija. Mene je više bila sramota potonje premijerove reakcije kada je rekao da je urednik Informera „pošten i častan čovek”, čime je i zvanično dao podršku najgoroj tabloidizaciji države i onakvom „ne idi u Kinu” dizanju panike, ali i premijerovog odlaska na poligraf – nego svega što smo prethodnih dana gledali, slušali i čitali. To je takvo potcenjivanje zdrave inteligencije, takvo poigravanje ljudima, to je sve zajedno diletantski i sramno. Uključujući sva zastrašivanja ljudi, koja se nažalost dešavaju. U nekim ličnim obračunima oni se poigravaju sa celim narodom, sa tužilaštvom i sudstvom, sa novinarima, nekim pojedincima… i stvaraju moralnu paniku sa velikim posledicama.

Kakav Vam je utisak nakon svega toga?

  • Utisak mi je da premijer želi da izgleda kao čovek koji je (jedini) sačuvao zdrav razum i koji se muči, radi i pati, a mi kroz suze treba da ga obožavamo. I da budemo srećni što nam je saopštio da „državnog udara” ipak nije bilo. Premijer bi voleo da bude Don Kihot, koji nas štiti od svega, čak i od našeg „nerazumevanja” i „nerada” – ali pošto on nije autentičan, u tome dobija kritiku ili podsmeh, pretvarajući se u Kralja Ibija, umesto u Don Kihota, što mu je želja. I nemojte ovo da izbacite, namerno ovo kažem dvaput za slučaj da dijagonalno čita moj intervju. Šta se onda dešava sa ljudima? Ljudi, izbačeni iz uobičajene gravitacije – gledajući oko sebe ceo taj haos koji traje dugo i svu tu sramotu – instiktivno se okreću ironiji i sarkazmu, da bi preživeli, da bi se nekako spasili. I onda Tviter dođe kao nekakva dvorska Luda, a premijer recimo kao Magbet koji, kao što znamo, nije imao Ludu. Njemu niko ništa ne sme da kaže iz njegovog okruženja. Njega na konferencijama za štampu niko ništa ne sme da pita. U dvoru koji je ispunjen strahom samo kod Lude ima prostora za pitanja i smeh. E on nema ni Ludu. Zato ga verovatno toliko i nerviraju društvene mreže koje su, tako ispada – Kolektivna Luda! S druge strane premijerove reakcije često su slične infantilnoj frustraciji Kralja Lira, koji nije prihvatio odbijanje svoje želje – jer ne ume da razdvoji sebe o svojih želja i očekivanja. Premijer ne razdvaja sebe od države. Država, to sam ja. I ako „elita” ne voli mene – ona ne voli zapravo državu. Ne biva to, ipak.

Čudi li u takvim društvenim okolnostima odluka da se gledana satirična emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ odloži do daljnjeg?

  • Mislim da se nije odložila već da im jednostavno nije produžen ugovor. Ali ništa me više ne čudi. Ipak, mislim da će Kesić dobiti novi ugovor. Makar u svojstvu zvanične Lude.

Da li su takvu sudbinu imala i „Otvorena vrata“? Ovih dana serija počinje da se reprizira, ali Vi i dalje imate neemitovane epizode koje je trebalo da budu emitovane nakon prošlogodišnje letnje pauze. Do toga nije došlo. Da li ste dobili nekakvo obrazloženje?

  • Da, tačno takvu sudbinu, osim što smo mi snimili još 10 epizoda. Čekali smo ugovor – ali uvek smo ga čekali, za svaku sezonu, on nikada ne bi stizao na vreme zbog „komplikovane administracije”. Ali eto, onda odjednom nije stigao. Ne mislim da je to cenzura, bilo bi blesavo govoriti o subverzivnosti jedne atipične humorističke serije, ali da, to se dešavalo istovremeno kada je ukinut „Utisak nedelje” i kada su počeli intenzivno da se bave medijima i „nevaljalim novinarima, umetnicima i tviterašima”.

Hoće li nove epizode biti emitovane?

  • Mislim da ćemo ipak gledati te nove epizode. To mislim, a opet ne znam da Vam kažem tačno kada. Reč koju sam dobila od nove direktorke televizije mi za sada uliva poverenje, mislim da njoj znači da ispravi tu grešku prethodnika i da ima celu seriju od 36 epizoda. Ekipa sjajnih autora i glumaca čeka na to: Vesna Trivalić, Lane Gutović, Bogdan Diklić, Nikola Đuričko, Anica Dobra, Zoran Cvijanović, Sofija Jović, Vlasta Velisavljević, Branimir Brstina, mala Teodora i mnogi gosti poput Pere Božovića, Nebojše Glogovca, Nikole Rakočevića, Milice Mihajlović, Branke Šelić, Ivane Nikolić i drugih.

Glumili ste u filmovima koji se, između ostalog, bave i komplikovanim odnosima naroda na ovim prostorima („Nož“ i „Top je bio vreo“). Upravo se navršilo 20 godina od Dejtonskog sporazuma, kakvi su danas odnosi u regionu, kakva je politika Srbije prema susedima?

  • Ponosna sam na oba navedena filma. Oba su nastala po motivima istoimenih romana i ma kako neko tumačio romane ili privatne stavove njihovih pisaca – film ima svoj scenario i on je u celosti zasebno umetničko delo. A oba filma bave se ljudskošću i, kao što rekoste, komplikovanim odnosima na ovim prostorima. Oba reditelja, i Miroslav Lekić i Boban Skerlić, su se predano bavili tim ljudskim odnosima. Moj lik Milice u filmu „Nož” pokušava da prevaziđe taj „mentalitet mahale” i da pođe za čoveka kojeg voli, bez obzira što je druge vere. Ali ne uspeva. Dok moj lik Munevere pokušava da pomogne onima kojima je u ratu pomoć najpotrebija – opet ma koje da su vere. I u tome uspeva. Volim oba lika, divne su to žene. A na drugi deo Vašeg pitanja ne znam kako da odgovorim… Ne znam kako da se živi u bilo kojoj zemlji na Balkanu, kad svi naši političari pokazuju sumnjivu racionalnost, često izveštačenu srdačnost. Ne mogu da podnesu jedni druge, a podnose se samo zbog ličnih interesa. Nikoga tu nije briga ni za jedan narod. U jednom trenutku govore gotovo poniznom rečitošću, a već u drugom sebe proglašavaju bogovima ili žrtvama, po potrebi. Uništena je jedna velika i lepa zemlja, stradao je narod za svih strana, a nije stvoreno ništa kvalitetno – čak ni danas, dve decenije od tog Dejtona, ne nazire se ništa kvalitetno. Jad, beda i tuga svuda.

Poslednjih godina producirali ste i filmove koji su društveno angažovani. Film „Sestre“ govori o trgovini ljudima, a „Gram, kilogram, tona“ o regrutovanju maloletnika u trgovinu drogom. Imate li neke povratne reakcije publike, konkretne reakcije koje bi pokazale da je imalo značaja baviti se ovim temama?

  • Kako da ne! Upravo zbog brojnih reakcija, pa i nagrada za film „Sestre” koji se i danas prikazuje širom sveta kao jedan od najboljih primera koji opisuje to strašno zlo – trgovinu ljudima – odlučila sam da na drugačiji način nastavim da se bavim problemom organizovanog kriminala, pa smo snimili „Gram”. Reditelj Janko Baljak i ja smo bili presrećni i zbog velike gledanosti i zbog potresnih reakcija gledalaca. Oba filma roditelji su želeli da gledaju zajedno sa decom, a to je bio jedan od ciljeva. I za oba projekta uvek želim da se zahvalim svima koji su pomogli i prepoznali važnost ovih tema, a pre svega Delegaciji Evropske unije u Srbiji.

Kako ste došli na ideju da se bavite njima?

  • Mene je tema organizovanog kriminala zanimala još od filma „Do koske” koji sam producirala davne 1996. I dalje me zanima, a imajući u vidu uspeh svih projekata koje sam radila, nameravam da nastavim da se bavim nekom sličnom temom od značaja za društvo.

Uspevate da uskladite profesiju glumice sa profesijom producenta. U kojoj ulozi sebe najradije vidite u budućnosti?

  • Ta dva posla odavno su neodvojiva od mene. I nastaviću verovatno jednako da radim oba. Međutim, od 2013. godine ja se bavim medijima i na drugačiji način, kroz nauku. Pomislila sam da bi celokupno iskustvo koje sam stekla kroz 25 godina prakse, bilo zanimljivo „pretočiti” u nauku. I za sada mi dobro ide. Tako da u budućnosti sebe vidim i u tom novom izazovu. Ako neko bude nešto od mene naučio, to će značiti da se nisam za džabe trudila. U svakom slučaju i sama kroz taj novi rad naučim mnogo. Eto ujedno i odgovora zašto često komentarišem dešavanja u javnosti. Mediji i javnost su deo mog posla.

to je ta neka pesma

 

 

 

One Comment

Add yours →

  1. Play it once, Sam, for old times’ sake…

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: