NIN INTERVJU: BOJANA MALJEVIĆ

Želim da se zahvalim novinarki Tanji Nikolić Đaković na izuzetno korektno prenetom razgovoru koji smo vodile 23.10.2015. u Zvezdara Teatru, neplanirano dugo. Trebalo je izboriti se sa svim mojim rečima, Za nedeljnik NIN. Nisam od onih koji štede reči. To je jedna od mojih mana. Volela bih da umem kraće. Umem, ponekad, najčešće na Tviteru koji ograničava broj karaktera i tera me da vagam slova, odmeravam reči, udarim štrih po rečenici. Ali u razgovoru, teško. Urednica je morala da skrati intervju, u toku samog preloma. Verovatno je ta skraćena verzija i bolja, ali ja je nemam. Kako god, hvala Tanji što me je pozvala da odgovorim na nekoliko normalnih pitanja. To je danas retkost. Ovde na blogu postavljam integralnu verziju intervjua. Naslov je, naravno, urednički. Ostalo smo Tanja i ja.

FOTO: Zoran Lončarević

VUČIĆ NE MOŽE DA NATERA ELITU DA GA VOLI 

Najzabavnija joj je rečenica koju je izgovorio urednik nekog tabloida: ”Ona Bojana Maljević, ona tvita šta joj padne na pamet!” – “Jok, nego ću da tvitam šta nekom drugom padne na pamet?!”, kaže. Tviter joj je poslužio kao reklama za posao kada je kretala da radi kao producent serije “Otvorena vrata”. Nisu imali novca za medijsku kampanju i reklamirali su je kroz društvene mreže. Navukla se, ali nije od onih koji tvituju po čitav dan i svakog dana.

To što tvituješ te dovelo na spisak državnih neprijatelja?

Ne bih ja to tako ozbiljno shvatala. Tviter je, zbog svoje brzine, idealna medijska alatka u društvu u kom se uslovi života i dešavanja menjaju brže nego što možemo da delujemo ili da se na njih naviknemo. Ne mislim da je tviter bitan, ali imajući u vidu da je otet prostor u mejnstrim medijima, a da se život odvija tako brzo, nije nevažan izvor informacija.

Otkad je 2012. promenjena vlast nisam odmah bila ni kritički ni negativno nastrojena. Slika je počela da se ukazuje na pravi način od Feketića. Pa oko poplava, Beograda na vodi, pa lične karte, ugovori, diplome, afere, helikopter, sad stanovi, pečurke… Mnogi od kojih smo očekivali reakciju, kritičku misao, stav, pokušali su da se sakriju u tu Pandorinu kutiju. Ćutnja, ta velika tišina koja se stvarala i reakcije vlasti na malobrojne kritike bile su iritantne. Kulminiralo je prošle jeseni, kada je izašao taj spisak nepodobnih tviteraša i kada su televizije naglo počele da menjaju programske šeme, pretvarajući ceo naš javni prostor u jedan veliki turbo-rijaliti.

Novinari i ljudi koji se mogu smatrati tim večnim čuvarima kritičke misli, naravno imaju veću odgovornost nego drugi ljudi. Ali sve je toliko obesmišljeno… da li postoji ikakav smisao u tome da ja sad tebe kao novinarku hrabrim da budeš hrabrija, da iznosiš neke činjenice, da neko hrabri mene? Ne postoji. U zemlji u kojoj ne znaš šta je vest a šta ironija – ne postoji naročit smisao.

U jednom momentu si postala zanimljiva jednom tabloidu. Bio je to obračun vlasti sa tobom? Ili upozorenje? Kada si tvitala u cilju podrške Saši Jankoviću, izašla je priča o navodno tvojoj kafani i dugu za struju od 80.000 evra?

Ne znam da li je upozorenje, ali se dešavalo dok sam pružala podršku zaštitniku građana, zbog nezapamćenog medijskog linča kom je bio izložen. Naravno da nemam kafanu, niti dug. Preko tvitera mi se obratio urednik tog tabloida, prvo da me ubedi da grešim i da ne znam koji je “zlikovac” Janković. Potom je najavljivao da će taj tabloid pisati o meni. Rekoh: ”Piši šta hoćeš, samo da znaš – ja psa nemam!”, misleći na ono što je uradio Vanji Ćalović u Crnoj Gori, taj isti čovek, stavivši je na naslovnu stranu u kontekstu pornografije sa životinjama. Onda su pisali: ”Odakle ti pare? Od države si uzela za film”… Pri tome, pišu delom tačnu stvar, država je podržala projekat, osim što nisam ništa “uzela” niti mi je neko nešto “poklonio”. Dobili smo deo sredstava za film o trgovini ljudima “Sestre”, koji je imao i podršku Evropske unije, pa ja sam se time hvalila na sva usta, zahvalna svima koji su pomogli, ponosna na sve rezultate ekipe i na Zahvalnicu Ujedinjenih nacija koju sam dobila za taj projekat. Tu, dakle, nije bilo ničeg tabloidnog.

Dakle, bio je to obračun sa tobom?

Ali ko sam ja? Šta ko ima da se obračunava sa mnom? Nisam bila jedina, to je zadesilo skoro svaku javnu ličnost koja se usudila da kaže “Čekajte! Ovo je strašno!” Nisam ja tu važna, mi svojim reakcijama zapravo dajemo mogućnost tabloidima da oni još više pišu o tom nečemu što im je predmet interesovanja. To nije obračun, tu se zapravo radi o ućutkavanju. I o nedostatku ljubavi, jer možeš ti da imaš većinu kao što premijer uvažava veliko poverenje građana, bar tako kažu istraživanja, i to preko 50 odsto, ali to je nedovoljno ako te podržava malo ko pismen. Otuda potreba za “ljubavlju” takozvane intelektualne elite. Razumem ja kako se premijer oseća. On je prvi lider koji “ljubav” te elite nije dobio. O Nikoliću da ne govorim. Svi su je imali, Milošević, Koštunica, Đinđić i onaj nesretni Tadić. Setite se koliko je i Čedu deo “intelektualne elite” podržavao. Baš smo navijali za promene, za neki rezultat, pa se nije dogodilo, ali ta je “ljubav” postojala, podrška i žmurenje na greške – u nadi da će se dogoditi to nešto, što svi čekamo od 2000. I sad, jedini koji to nema od svih njih je Vučić. Tomu ne računam. Kapiram da je to bolno. Ali to ne znači, valjda, da premijer treba da proziva ljude, kao Kokana Mladenovića na konferenciji za štampu, ili mene u TV emisiji, ili sutra opet nekog, govoreći kontra onome što nalaže pristojnost. Vučić misli da se uvažavanje stiče omalovažavanjem?! I saradnika i neistomišljenika. To prosto ne biva.

Gledala si tu emisiju, i šta si razmišljala do momenta kada je premijer pomenuo tebe?

Ne, bila sam u pozorištu, tada sam gledala sjajnu Dudu Glid kao Majku Hrabrost. I zatekla sam stotinu poruka povodom te emisije. Potom sam je gledala sa sinom, koji je već punoletan i mislim da razvija svoju kritičku misao. I gledamo čoveka koji neprestano govori, od kojeg niko ne može da dođe do reči, uvek iste stvari, umara ta taktika, a očito je taktika: smožditi sagovornike, pa i gledaoce, da steknu uverenje da on vlada materijom, nekim brojkama, informacijama, nekim namerama, rezultatima, a u stvari je sve to običan pi–ar, i od toga nema ništa. Nažalost, sve je fejk. Ova Vlada samo je nasledila prethodni model i dodatno ga je razvila. Tako da, mi živimo u maketi. Zemlja maketa. U kojoj samo on radi i samo on pati. Za Kosovo smo čuli informaciju da oka nije sklopio zbog odluke Uneska, pri tome se ponaša kao da je za tu odluku čuo tek tri dana ranije, a mi znamo godinama šta je…

… Plan…

…Tema, plan, a on saziva trust mozgova, crkvu, Vladu, Akademiju nauka – dan uoči glasanja. Potpuna farsa.

Dobro, da se vratimo, i, ti čuješ svoje ime dok te premijer proziva u televizijskoj emisiji? Zašto se premijer interesuje za to što radiš ne kao glumica, nego u svoje slobodno vreme?

Odlučio je da nisam elita. Čovek kojeg niko nikada nije video u pozorištu. Hvala mu, jer ta elita nikada ne bih volela da budem. Elita je za njega promenljiva kategorija. Trenutno su elita oni koji ga vole ili koji ga se plaše. Mislim da je hteo još neka imena da navede “koja nisu elita ali mnogi misle da jesu”, tako je rekao, ali je shvatio u trenutku dok je izgovarao moje prezime da je bez veze, da je glupo, pa se zaustavio i nastavio o opozicionim liderima. Zamislite premijera u nekoj drugoj zemlji kako pominje neku glumicu koja je, pazite, na Tviteru nešto kritikovala, pa to je… neozbiljno!

Nije te iznenadilo?

Ne, jer nije prvi put da proziva ljude, ali sam pomislila da je počeo da kontroliše te svoje neozbiljnosti u odnosu na ranije gubitke kontrole. Ali, eto omakne mu se. Valjda mu je neko tog dana rekao da sam tvitala o izjavi doktora Vlade Kostića o Kosovu. Za koju je premijer mislio da nije trenutak.

Rasla si na Kosovu?

Veliki deo moje porodice je živeo na Kosovu, moja baka je bila direktor bolnice u Gnjilanu i tamo sam često boravila. Deo familije je iz Podujeva, morali su da se isele, neki su i stradali. Kada pričam o Kosovu nisam plavuša koja lupeta neke svoje impresije, nego sam tamo odlazila, mnogo slušala od ljudi, bake, oca… Boli to što je svako pokušavao svoj deo kapitulacije da predstavi kao pobedu, uspeh. Počevši od Kumanovskog sporazuma. I sada su iznenađeni poglavljem 35 iako je to deo Briselskog sporazuma koji su čitali, čitali i potpisali. Ne možeš istu stvar predstaviti kao uspeh, a potom kao izdaju saveznika.

Vlast pokušava da kontroliše i društvene mreže, a ponekad i hapsi, kao u vreme Feketića, poplava u Obrenovcu? Ne ćutiš jer ne mogu da ucene?

Svakoga možeš da uceniš nečim. Svako ima u biografiji trenutak koji mogu makar da predstave na drugačiji način. Teška je sloboda bez sigurnosti, a ja taj minimum sigurnosti imam. Nemam kredite, imam stan, posao koji ne zavisi samo od političke volje… nekad i zavisi, ali ne nužno. Ali da je i drugačije, nisam osoba koja ćuti zbog toga što misli čime će sutra da nahrani decu… Odrastala sam u porodici i vremenu gde je bilo važno imati kritički stav. I kad smo imali i kad nismo imali novca.

Mnogi su odrastali na toj kulturi. Gde su?

Nije tu samo nas petoro, desetoro. Ima mnogo više ljudi ali nemaju priliku da govore. Ne možemo osuditi ljude što im nije blizak neki medij poput Tvitera. Neko izražava svoju energiju i stav kroz projekat, film, predstavu, tribinu, tekst, pesmu… Imali smo fantastične intervuje kolege Raleta Milenkovića i drugih. Društvo bi se bolje razvijalo kada bismo mogli da čujemo češće različita mišljenja. Normalno je da pitamo i da na kraju krajeva dobijemo odgovore na neka važna pitanja, na različite afere i povodom one strašne nesreće kada je pao helikopter. Pre nekoliko dana pozlilo mi je kad su objavili da je general Bandić kriv. Ja ne znam ko je kriv – ali znam da je Vučić još 17. marta rekao doslovno ovo: “Krivca ne mora biti, a ako hoćete krivca: to jedino može biti general kojeg ste najviše voleli – Bandić.” Utroba mi se prevrtala kad sam se setila te rečenice. To je zastrašujuće.

Ponekad kažem čekaj, kakav značaj ima da kažem šta mislim, samo ću imati štetu, jer koju korist mogu da imam? Mi živimo u autokratiji. Ona je umivena, drugačija od onoga što piše u udžbenicima pod pojmom autokratija, ali jeste. Jedino što mi uliva nadu je činjenica da Vučić nije pravi vođa. Da bi bio vođa, morao bi da ima stvarne sledbenike. A sledbenici nisu isto što i poltroni. Da bi neko imao sledbenike, mora da bude dosledan, da mu ljudi istinski veruju. On to nije, niti se na pravi način distancirao od svoje prošlosti.

Rekla si još 2009. na primer da 5. Oktobar doživljavaš kao izdaju?

Kao izdaju onih od kojih smo očekivali promene.

Šta im zameraš?

Što nisu uradili ono za šta smo se borili. Samo su iskoristili sve načine da sebi učine živote ugodnijim i da se obogate. Tako je 5. oktobar postao opšte mesto, i tu u potpunosti razumem misao profesora Todora Kuljića da je 5. oktobar trajno potrošen i da ga je, na neki način, stigao zaborav. Jeste.

Urušene naše nade?

Apsolutno! U svakom smislu, a čemu se danas nadamo, ne znam. Ta priča da je Vučić najveći evrofanatik, to je pi-ar. EU je projekat u koji on ne veruje. S razlogom, da se razumemo. Mnogo toga na tom putu ka EU je problematično i on to koristi upravo da bi duže vladao. To je isto što i Velika Srbija. Odnosno, kad Vučić kaže EU to je isto kao kada je govorio Velika Srbija, za koju je takođe znao da se nikada neće dogoditi, ali su na tome dražili narod, budili nacionalizam, vladali, tako sada na ovom evropskom putu evrofanatično poručuje da može da ne bude predsednik Vlade, ali da se posvađa sa Angelom Merkel, to nikako. Kako da ne.

Kada bi te sada pozvao na kafu, pitao, pa dobro Bojana, ‘ajde, kaži, šta bi ti na mom mestu, šta ti to toliko smetam?

Ne smeta on meni lično, smeta ovoj državi. Takav način vladanja smeta. Imao je istorijsku šansu sa tolikom većinom da promeni nešto. Mogu da razumem Tadića koji je stalno kukao da ih je 14 partnera u koaliciji, silni kompromisi, svako traži nešto, ne može se menjati društvo u takvim okolnostima, pa važi Borise, O.K. Onda idi. Onda dođe Vučić koji ima istorijsku šansu da formira vladu bez bilo koga, da sam preuzme odgovornost za državu i konačno uredi institucije. Uradio je sve suprotno. Nama vladaju ljudi koji ideje zasnivaju mahom na nepročitanim knjigama u biblioteci. Mislim na one bolje među njima.

Možda nisu hteli?

Da li je moguće da niko nije hteo, što nam onda to nije rekao: evo zvao sam da ministar vojni bude ne znam ko, odbio je ovaj, onaj… meni je dato da radim sa keramičarom! Mada, ni tada ne bih mogla da razumem. Nemoguće da ti se baš toliko nije posrećilo, uz toliku većinu i poštovanje, svi ti se udvaraju a niko neće u Vladu? E, pa ne verujem u tu vrstu događaja. Verujem upravo suprotno: da je on onaj tip lidera koji hoće oko sebe da ima slabe ljude da bi mogao njima da vlada. Dobri lideri oko sebe okupljaju jake, najbolje i imaju na kraju rezultate. Iako je to rizično, jer jaki imaju veće ambicije, ali pravi lider zna da je manja šteta od toga što neko ima veliku ambiciju i može da mu parira nego od toga da oko sebe okuplja mediokritete. Autokrata, voli da vlada slabima, jer je slab. Vaspitavan je, mislim na političko vaspitanje, kao fašista. I ja imam pravo da ne verujem da fašizam može da se promeni. Zanimljivo je da se neko ko je, navodno, inspirisan Veberom u stvari oslanja na apstraktnu matematiku, a da ne uspe da napravi ama baš nikakav pomak u državnoj administraciji i instituicionalnom sistemu.

Pa poligraf treba da reši stvar?

Poligraf je institucija! Svi znaju da sud ne uzima poligraf kao validan dokaz, ali neukim narodom vladaju pomoću atrakcije. Prošao je poligraf! Nije prošao! Ma dajte, to je tako sramno. Opasno je kada ministar govori o potvrdi nečije kriminalne aktivnosti kroz poligraf. Ali, od prvog čoveka policije ne iznenađuje me baš ništa, imajući u vidu da je plagirao doktorat. To je toliko kriminalno, da ne znam šta još da izdvojim. Stevan Dojčinović, tvoj kolega, pitao je kako da se novinari uopšte bave novinarstvom u zemlji u kojoj svaki dokument koji dobiju kao zvanični bude proglašen falsfikatom? Mi živimo falsifikat falsifikata svega. Mi smo generalno društvo u velikom problemu i narodu nema ko da kaže u kakvom smo mi problemu. Pri tome, to nije moja misija.

Ne slušaš savete – ponašaj se kao pas, ćuti, budi mirna, budi mirna, sedi? Oni na vlasti misle šta je sad ovoj glumici?

I ja se ponekad pitam šta mi je. Mene samo zanima da postoje institucije, vladavina prava i kultura u zemlji u kojoj žive moja deca. Jedini moj interes je zajednički interes zdravog društva. Nemam političke ambicije, a mogu i da ćutim.

Imaš plan? Ljudi tvoje generacije odlaze sa porodicama?

Svi žive loše zašto bih izdvajala moju profesiju. Pronašla sam način da se pored glume bavim produkcijom i stabilizujem primanja na neki drugi način. Kada si dosledan u nečemu što govoriš i radiš dobro se osećaš. Nemam potrebu da utičem na mase, nego na jednog jedinog gledaoca moje predstave. Uvek zamišljam jednu osobu kojoj se obraćam, nije uvek ista. Zamišljam tog nekog mog idealnog gledaoca kada sam na sceni ali i kada snimam film ili seriju. I dok tvitam! Dok smo Janko Baljak i ja radili dokumentarni film o ilegalnoj trgovini narkoticima “Gram Kilogram Tona”, neprestano sam mislila kako će to gledati neki tinejdžer, kojem je film upućen.

Mnogo ljudi odlazi. Mogla bih i ja. S druge strane, kažem sebi nisi otišla 90–ih, zbog onog “jakog igrača”, a sad ćeš zbog nekih šalabajzera? Razumeš? Neki keramičar, zatim neko ko već četvrt veka sedi u hotelskoj sauni, onda ovi sa lažnim doktoratima i diplomama… e, to me trgne. Kažu to nam je što nam je, nemamo bolju vlast, nemamo bolju opoziciju, zašto to stalno kritikujete, to je ponuda, to je sve šta imamo. A ja stvarno ne želim da verujem da su svi oni sve šta imamo.

To je rezultat urušenog sistema vrednosti, nepostojećeg morala u većini?

Naravno. Uzmimo samo činjenicu da premijer nije došao na javni servis da saopšti tu važnu odluku da li će biti vanrednih izbora – nego na privatnu televiziju. Okej! Ali ušao je u pauzi rijalitija! Ta činjenica da mi gledamo nekog kriminalca i neku prostitutku na televiziji i da dok to traje, pošto emisija sa premijerom kasni, gledamo kajron sa najavom tipa “uskoro će se pojaviti vladar svega i saopštiće nam našu sudbinu”. Ti gledaš ovi se tamo tuku, vređaju, psuju, jebu da izviniš, gledaš sublimaciju ne pada vrednosti – jer mora postojati neka vrednost među njima da bi pala – nego gledaš dno ove zemlje i onda on uđe, saopšti šta treba da saopšti, kaže koga on “priznaje za elitu” a koga ne – i mirno nastave sa rijalitijem. Mislim da to nije normalno. Sad, ako neko misli da sam luda i loša, jer mislim da nije normalno da premijer saopštava na taj način, u tim okolnostima, važne državničke odluke… U stvari mi živimo veoma, veoma nenormalan život. I ne možemo tražiti sklonište u Pandorinoj kutiji. A svako ko misli da je bolje da se sakrije u tu Pandorinu kutiju, ne zna kada će i kakav će iz nje izaći. Možda ja nisam napravila dobar izbor. Možda će zato moja deca shvatiti da je borba uzaludna. Ili će pronaći bolji način opstanka. Bolje ne umem. Ne mogu da utičem na to što EU radi sa nama, ne mogu da sprečim ratove, ne mogu da učinim ništa u vezi odluka ljudi koji vode ovu zemlju. Ne postoji način da usrećim stotine hiljada izbeglica, niti da izlečim svu decu. Mogu samo malo da pomognem i to činim. Ali, postoji mnogo načina da izbegnem da ispadnem tupadžija. To pokušavam, samo to, da se što manje sebe stidim.